Držim u naručju majušno biće, plavo, živahno, igrivo, a sada tako mazno i mirno. Volela bih da možeš da ga staviš u krilo, nasmešiš mu se tvojim osmehom i zagrliš. Znam da ga vidiš, da paziš na sve nas, ali poželim da i on vidi tebe, da oseti, zapamti.
Ne bih znala koje je najstarije sećanje, da li je neko živo zbog priča, fotografija… Ali je… I to je važno… Ne znam ni koje mi je najdraže, sva su mi ludo draga, sva su mi vredna. Ljuta sam što ih nema više, što ne postoji neki eksterni hard disk za sve male, a tako velike stvari u životu.
Sećanja na papiru izgledaju bleda, tanka. Možda jer ja ne umem rečima da opišem sve, možda je previše osećanja (previše nije prava reč, jer ne postoji previše osećanja), a možda je normalno da se osećanja ne mogu opisati.
Smešna mi je, stotinama puta ispričana, priča kako sam se izgubila. Ispričaću je bakinim rečima. “E, koliko mi je život skratila kad se izgubila. Nije imala ni četiri godine. Ja je ostavim ispred radnje dole u centru i kažem: Čekaj me tu, brzo ću ja, samo da pogledam neku vunicu. Izađem iz prodavnice, nje nema. Nema deteta. Počnem da je tražim, dozivam, nje nigde… Naiđem na dedu i zajedno je tražimo. On me izgrdi kako sam mogla da je ostavim. “Šta ćemo sad! Nema deteta!” Samo što je u jezeru nismo tražili. A tad je bilo neko vreme kada su govorili da kradu decu. Krenemo ka kući, da vidimo da nije negde na putu. Usput pitamo da li je neko video plavu devojčicu u narandžastoj trenerci sa mišićem. Idemo ka kući, kad u jadno doba ide neka žena i nosi je u naručju. Ona ju je srela na putu, pitala gde ide, sa kim je i kada je shvatila da je dete samo, krenula sa njom. Ono malo, zamisli, znalo je sâmo da dođe do kuće.”
Pamtim dobro njihova lica, urlike dok mi idu u susret. Jedinu dekinu zabrinutu i ljutu facu. Baku koja se tuče po grudima i viče “Joj meni!” Kuću u koju su nas svratili da oni dodju sebi. I ratluk… “Sutra ćeš ti meni za Beograd!” se naravno ne sećam. A uvek joj isto kažem na kraju priče: “Nisam se ja izgubila, ja sam sama do kuće došla, vi ste me izgubili. Nisi ni tačan opis dala, trenerka je bila roze, i nije bio miš, nego pingvin.” I smejemo se…
Nisu potrebne reči da opišu čoveka koji je svoju unuku prozvao Lane i nikada je drugačije nije nazvao. On je u toj reči…
Naše jutro. Ležimo na krevetu u dnevnoj sobi. Pored njega stoličica, na koju je baka postavila tursku kafu, domaće slatko ili med i čašicu rakije. Mislim da miris kafe volim samo zbog tih jutara. Opet miris… Miris sličica, koje sa nestrpljenjem lepim u album. Miris novina. Naravno, Politika. Izležavamo se dugo. Golicka me po ruci, bez ikakvog znaka da mu je teško, naprotiv, uživa. Leži, nogu savijenih u kolenima, sa jednom nogom preko druge, u jednoj od svojih štraftastih pidžama, glave naslonjene na njegov žaba jastuk.
On mi je kupio prvu Barbiku, tačnije Skiperku, na trafici kod Zemunske bolnice; učio me da igram šah; vodio u šetnje (užički Veliki park je bio naš); čekao posle škole, kad god je bio u Beogradu…
Roštiljali smo za svaki rođendan. Nikada nisam osetila potrebu za drugačijom proslavom. Nisam žalila što je raspust i niko od drugara ne može da dođe. On, sestra i ja, roštilj kod kumove kućice u dvorištu na Zlatiboru. Ukus prvog pečenog parčeta mesa koje nam deli i pogled sreće dok nas gleda kako uživamo. Deci kojoj roditelji slave po igraonicama, želim bar jedan rođendan poput onog kakav smo imale nas dve.
Gledali smo zajedno utakmice, navijali za Partizan. Tu sportsku stranu je preuzela sestra, ja sam samo pratila. Kada smo išle na utakmice, uvek je bio sa mnom u mislima. Za mene su utakmice bile mnogo iznad sporta…
Skoro svakog dana, predveče, izlazio je sa svojim drugovima da naprave đir. Slika njih četvorice ili petorice, jedan do drugoga, koračaju ulicom. A on, skoro uvek sa rukama u džepovima, sa štofanim kačketom, u kaputu.
Pričaću mu o svemu što mi sećanje dozvoli da živi.
Misli o tebi, donele su želju šta mojoj mrvici želim da dam. Kada opet nagrnu misli o tome šta sve ne mogu da mu pružim, trgnuću se, setiću se. Ljubav… Nežnost… Osmeh… Pogled… Milovanja… Dobrota… Sećanja… Biće bogat, biće čovek… A tako je malo ljudi na ovom svetu…
Odzvanjaju mi u ušima reči babice iz porodilišta, dok ja moju veknicu mazim po glavici: “Zašto to radiš? On od toga nema ništa.” Draga, i vi koji tako mislite, žao mi je, nikada nećete spoznati taj osećaj. Zaista ste za to vaše ništa uskraćeni za mnogo.
Kao i do sada, ljubicu ga bezbroj puta dnevno, maziti, golicati, zasmejavati… Učiću ga ljubavlju, da i on jednog dana bude pravi, dobri deka…
Veliki čoveče, mekog srca, sa suzom na obrazu. Verujem da sam ja, baš kao i ti, jedno veliko klupko osećanja.
Pogledam na tvoj džepni sat i znam da ćemo jednog dana biti svi ponovo zajedno. Tada će moj mali veliki čovek gledati na njega i sećati se…
SL 
SR