Ja sam neobično obična osoba, koja voli obično neobične stvari.
Osoba koja stoji uvek u pogrešnom redu dok čeka na kasi, šalteru, graničnom prelazu… Znate redove u koje ulaze ljudi „samo da nešto pitaju“; imaju samo jednu stvar i ne mogu da čekaju (jer za jednu stvar se ne stoji u redu); red u kome uvek neko zaboravi da izmeri voće ili povrće, uzme artikal bez koda i slično; red u kome nervozna baba folira da joj se tresu ruke pa te udara kolicima po zadnjici, a samo čeka da joj kažeš da prođe ispred tebe; red u kome se tik pre nego što si stigao na red, šalter zatvori, pa moraš u novi red; red u koji se „odjednom“ spaja više redova… A kada stigneš na red, redovno ili nestane papira za račun, ili neko ima nešto da reklamira, ili je pao sistem, ili je baš tada vreme za pauzu… Uvek je neko ili…
Na koncertu, stoji u gužvi, kao i svi ostali ljudi. Ali ona je „vrata“. Nju moraju svi da drmnu, da se očešu o nju, naslanjaju se, poliju je pivom (ako ima sreće onda je voda), kao da je nevidljiva. Ispred nje će uvek stati najviši čovek prisutan na dešavanju. Baš nju će zveknuti pijani metalac u zanosu slemovanja, ili je gomila uvući u šutku… Trzalicu će uhvatiti baš onaj što stoji pored nje.
Taj problem „nevidljivosti“ zapravo ima svuda. Na ulici, u autobusu, na žurkama, u pozorištu…
Ako se odluči da za promenu obuče haljinu ili suknju, uspeva da nađe samo jedne unihopke, navlači ih i one pucaju. Čak ne umeju normalno da puknu, recimo na nekom “nevidljivom” delu. Ne, uvek pucaju celom dužinom. Vraća se u farmerke i čarape sa medama ili srculencima.
Pred izlazak iz kuće njeno šminkanje je skoro uvek stavljanje maskare i eventualno nekog karmina. To se naravno seti na vratima. U jurnjavi zabada maskaru u oko, trepne, razmaže i napravi sebi dodatni posao. Umesto da odustane i od maskare. Realno… kao da joj to pomaže da bude lepša…
Ima interesovanja za mnogo stvari, a nikada nije usavršila ništa…
Misli da ništa ne zna i sada će sebi pokušati da dokaže da to baš i nije tako… Ili jeste… Uvek je ili…
Voli da piše, razmišlja, mašta, sanja, planira, fotografiše, šeta, kuva, pravi razne drangulije…
Voli nebo, oblake, dugu, zvezde, mesec, zalaske sunca, drveće, travu, zelenilo, vodu, senke, pahuljice
Voli muziku, šuštanje lišća, cvrkut ptica, dečji smeh, zvuk bas gitare, pucketanje ploče iz gramofona, miris knjiga, borova, sveže pokošene trave, pečenih kolača
Voli životinje (akcenat stavlja na lavove, pingvine, delfine), biljke (posebno breze, bele narcise, visibabe, šumske jagode)
Voli slatkiše (čokoladu u svim oblicima i agregatnim stanjima)
Voli red, čistoću, ali nije opsednuta. Bar joj se čini da nije, iako se u poslednje vreme „gubi“. Usisava svaki dan i džogeriše više puta dnevno. Izgovor su joj pas i beba.
Ne ume da kaze ne. Ako i uspe, brzo se „predomisli“.
Voli da daje, ne voli da uzima.
Voli da pomaze, da se „nađe“ svakome, da je prijatelj… Iako sama baš i nema mnogo prijatelja… Nalazi vreme za druge kada ne zna ni sama gde će pre…
Voli balone, mehuriće od sapunice, prskalice, lampice, papirne vetrenjače, hvatače snova, razglednice, pidžame, šarene čarape, heklane bluze, tunike, mreže za ljuljanje, zamkove, tvrđave, haljine inspirisane srednjim vekom, brvnare, kućice na drvetu, lampione, vitraže…
Voli razne đinđuve. Minđuša joj nikada nije dovoljno.
Voli Harley Davidson motore, martinke, Alchemy Gothic nakit, indijske džidžabidže…
Voli mjuzikle, romantične filmove, crtaće.
Voli da priča od Kulina bana, ali uvek stigne do “poente”. Negde je čula da je neko rekao nekome ko je njoj sličan, “Ako ti znaš da se vratiš na priču od koje si krenula, meni je sasvim svejedno kojim putem ćeš ići”. Volela bi da poznaje više takvih ljudi. Zapravo… Jako je malo onih koji mogu ili žele da je “prate”…
Voli da je sve onako kako je zamislila, da da celu sebe svemu sto radi i kada bi se ona pitala, nikada ne bi bila potpuno zadovoljna. Samo sitnica je u stanju da joj „uništi“ dan. Zamislite šta se dešava kada nije u pitanju sitnica…
Voli da se smeje, ali nema pojma da ispriča vic ili bude smešna. Njene fore ne razume svako. Nekada ih samo ona kapira, pa se nervira kako niko drugi ne razume. Uradi ono najgore… Prepričava fazon… Totalni je antitalenat za zabavljanje ljudi.
Voli kada je potrebna nekome. Sada je najsrećnija kada se jedna mala ručica provuče kroz ogradicu kreveca i traži je pre spavanja ili u sred noći. Dodir te ručice je njen mir. Zagrljaj i osmeh tog malog bića su njen „punjač“. Konačno je nekome potrebna bez prestanka.
Voli da voli, voli da je voljena. Voli da vidi i da bude viđena. Voli da čuje i da bude saslušana.
U večnoj je potrazi za detelinom sa četiri lista. A možda ju je već našla, samo u nekom drugom obliku…
Ako biste je pitali da se ukratko predstavi, rekla bi vam da je savršeno nesavršeni realni pesimista.
Deo toga što voli, pokušaće da deli sa vama…
SR 
SL