O Oblačku i Zračku

 Negde između zemlje i neba, živeo je jedan oblačak. Mali, mekan, pufnast, nežan.

 Iako okružen mnoštvom rođaka i prijatelja, bio je usamljen. Osećao je da je drugačiji, da nigde ne pripada. Mesto ga nije držalo. Stalno je tragao za nečim, ili nekim… Nije znao šta traži, ali je znao šta želi. Želeo je da oseti sigurnost, ljubav i da bez straha bude ono što jeste. Šetao je, trčao, padao, klizao se, sankao, plesao… Nekada je bio bliže zemlji, nekada bliže nebu… Ronio je suze i bacao led, s vremena na vreme ga je obuzimao jed. Pevao je pesme, izmišljao rime, samo da to stanje što pre prekine. Pitao se često: „Ima li uopšte nade tračak, za mene, mali, čudnovati oblačak?“ Zamislio bi se, nabacio jedan od osmeha, koje je uvek nosio u džepu i krenuo dalje.

 Jednog dana, ugledavši zlatnu svetlost u daljini, krenuo je oblačak ka njoj, vođen čudnom vezom, kao nekom niti. Putovao je dugo, omađijan sjajem, ni ne pomišljajući da odustane. Što je bio bliže, bio je moćniji i jači.

 Ugledavši Sunce, opčinjen lepotom, uplašen toplotom, ostao je bez daha. Nemo ga je gledao i drhtao. Sunce se nasmešilo i zagrlilo oblačak. Znalo je zašto je tu. Znalo je kako se oseća. „Ovo je tvoj zračak“, reklo je.

 Od tada, zračak i oblačak zagrljeni beskrajem plove.

 Svaki, pa i najmanji oblačak, ako poželi, naći će svoj zračak.